Gledam te nemoćnog protiv aždaje koja ti se uselila u prostor i nemam pitanja, nemam odgovora. Kao bez emocije priđem i poljubim ti natekle obraze. Tada mi lakne jer vidim da ne goriš.

Trenutak nas je spasao istine koja lebdi i nikako da ode.

A pokušali smo. Čak smo i mleko doneli iz Rusije i kupali se njime.

Aždaja je tu.

Znam da si čovek hrabrog srca i vidim svoj strah kako se sklanja i ne priznaje čak ni svetu nam ljubav. A osećam je. Bože kolika je ljubav i kolika je nemoć koju osećam.

„…Nećemo više gaziti po lobodi,

lutati grmljem, ni tražiti trag.

Sa snopom vlasi svojih poput zobi

iz snova mojih nesta lik tvoj drag…“ 

Jesenjin

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,

već kao svetlosni znak?

Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo,

ne nečeg što je sada, ne nečeg što se

priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.

Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.

Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju

mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje

mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćnom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: čekanje tebe.

Miroslav Antić

Čvrsto ćemo stegnuti ruke

i nećemo imati kuću.

Ni vrata na koja grebe nesreća

nećemo imati.

Nećemo spavati nevenčani,

neće nas prevariti cveće.

Biću sjajna stena

u kojoj ponekad likovi plaču.

Blagi istočni vetar napisaćeš za mene.

Poslanici sećaće na

sve moje ćutnje

sve tvoje reči

nikada iste

kojima si ti bio jedini cilj.

Reći ću ti

da razmišljam o danima

kojih ne mogu da se setim.

Ni ćutanje više ne govori  

na ovom mestu

gde prestale su

žrtve i kazne

i prijatelji zaboravljeni.

Kada oči udarile su u kamen

kada strela je otrovala dušu

osta ništa.

Samo skica života

za koji si želeo da bude tvoj

i uporna misao da

bilo je nečeg ljudsko savršenog u Orionu…

Okreni iliti obrni priznajem da me ovih dana oduševljava ideja arhetipa. Pamtim sedam godina kruženja po planinama neke nepoznate mi teritorije. Crna kafa me je određen period života vukla van kolektivnog.   

Ako biram između crne kafe i čaja… Hm. Izbor ne bi trebao da mi predstavlja nikakav problem. Toliko o iskrenosti. A onako neiskreno izjavljujem da crnu kafu pijem tajno, dakako u uskom krugu prijatelja.  

O gatanju iz listića čaja da ne počinjem sada? Da, Sreća bi sada prokomentarisao ‘ …Samo kad imaš opravdanje da nešto odložiš…’. Naravno, da bi izjavu propratio osmehom…

Veruj u ovom momentu opravdano je.  

U čast tradicionalnog življenja sledi recept: 

MASALA – tradicionalni indijski čaj

- 3 vrećice crnog čaja
- 4 šolje vode
- parče štapića cimeta
- parče đumbira
- 1/2 kašičice zelenog kardamoma
- 1/2 kašičice crnog bibera u zrnu
- 1/2 kašičice karanfiliča
- 1 kašičica korijandera
- 1 šolja mleka
- med ili neki drugi zaslađivač

U ključalu vodu dodati začine, poklopiti i kuvati na laganoj vatri 20 minuta. Dodati vrećice čaja, skloniti sa vatre i ostaviti poklopljeno 10 minuta. Dodati mleko i zagrejati do temperature prijatne za piće. Čaj ne treba da provri. Procediti i služiti sa zaslađivačem. 

7 oznaka

7 meseci

sledio je jedan otac Don Žuana

7 godina

jedan muž, kockar

jedan nevernik

u 10 meseci neba

uoči rođendana reče 9 puta

oprosti i kreni.

Jevrejska                                   

 Ponovo se dešavam na veče Badnje.

I u ovoj noći, prozor sa koga lutam, gleda kupolu ukrašenom mozaikom boje bele. Sinagoga…

Komšinica mi po prvi put dala obećanjenje da popravit ćemo “naočale” brže bolje, shodno momentu.

Sinoć je goreo grad, onako kako pravom srpstvu dolikuje. Delili su i veliki kolač sa skrivenim zlatnikom, a srećik sa osmehom je iz Beograda. Tajni glas javlja za gostovanje kom nikako ne mogu prisustvovati, uostalom poziva nije ni bilo kao već stotinu puta ranije, a navika je velika stvar za iskajavanje slabosti.

Stvaranje u stradanju sve više pušta svoj glas, onako sa leve strane, zuji…sa desne još uvek ni note…ona samo vidi, ne govori…

Ja trebam popravit naočale, jer negde smo se ispustile.

Slutim da smo izigrani. Ostali bez jezika sa zlatnikom u zagrljaju, bez poverenja sa osmehom, bez prepoznate ljubavi sa glumcima najbolje Akademije – životom. 

Sastanak, kom ostaje da menja svet i neostvarene do svoje ostvarljivosti preko svih kojima je ostvarljivost potreba u postojanju. Moguća je i kompezacija, ukoliko ista nije prepoznata u bitisanju. Šta god, samo daj potrebno.

Usluge. O, koliko je muzike poslednjih dana u vazduhu. Nigde niko tako sjajno, zajedno, originalno.

Ostaćemo veliki jer nikada nismo bili njen deo.

Prošlo ćemo pamtiti po lepim poznanstvima sa velikim.

Grehovi ne postoje ukoliko ih ne osećamo, šapnula mi je.

Dovoljno je da mislimo na oprost i možemo dalje gaziti. A šta ako greh pretočimo u reč, da li će oprost onda stići na adresu prozora? Može li oprost kucati na pokajnikova vrata, može li se čuti bez želje, a šta ako je unutra velika gužva i nema se vremena za …

Prozor je ipak bolje rešenje.

Kroz njega stalno možeš viriti kao bojažljivi Mefisto. I eto greh i oprost zajedno, uz mozaik boje crne i bele boje.

Pamtimo prošlo i po tome što mu ne damo da ode iz straha da ćemo zaboraviti.

Nema straha, jer sve je samo projekcija sopstvenih strahova koji su dakako opravdani jer će tek doći. To je ono što nas nikako neće izneveriti, ukoliko žudimo onda i želimo, onda će i doći. Naravno.

Zasada ostajem sa grehom, ovako prepodobno presolućena oprostima, smišljeno zatvorena u peti svet od tvog, sa ove strane prozora, još uvek čupajući tvoja pera koja ne daju mi da poletim.

Taj moćni život uz strah.

Mozda sam ih najviše volela upravo zbog nemogućnosti sporazuma. Sa strahom nema dogovora. On živi uvučen u dušu čoveka i lagano ga izjeda. I ceo život postane licemerna zaprega koju vučeš na leđima ne priznajući lični poraz. Status, uspeh, moć tu su slaba kompenzacija sreće.

I jos, jednom kada strah zavlada I to mu dopustiš gubiš kontrolu nad svojim pravim ja i postaješ kompletna slika iluzije. Ne mogu reći da slika nije uspešna u okruženju koje kompenzuje svoje promašaje.

Ali gde se izgubila tačnost za kojom težiš?

Ili je priča uvek I samo to – priča. 

Vredno sam radila i znam da treba da okreneš glavu od mene, toliko mi bar duguješ, reče komšinica i nestane iza poluotvorenog prozora skrivena iza zavese lila boje prošarane zlatnim.

Ili boja beše ciklama…  

                                                                                                                                                januar 2002. 

Da bi se mogli namerno sresti                        

rastaćemo se uz smešak,

kao što smo se slučajno sreli

tragajući za utočištem slobode.

I više nije strašno,

i nije pomoglo

što htedoh da te kaznim prezirom

u jednom delu duše.

Moram te sanjati

sve dok u mojoj duši ima toliko žara

i moj gospodar ne postane mi sluga.

U redovima ovim                                 

samo tebi radosti nedeljiva

suza bol sklanja

sreća stoji

i srce ne krije da te voli.