7 oznaka

7 meseci

sledio je jedan otac Don Žuana

7 godina

jedan muž, kockar

jedan nevernik

u 10 meseci neba

uoči rođendana reče 9 puta

oprosti i kreni.

Jevrejska                                   

 Ponovo se dešavam na veče Badnje.

I u ovoj noći, prozor sa koga lutam, gleda kupolu ukrašenom mozaikom boje bele. Sinagoga…

Komšinica mi po prvi put dala obećanjenje da popravit ćemo “naočale” brže bolje, shodno momentu.

Sinoć je goreo grad, onako kako pravom srpstvu dolikuje. Delili su i veliki kolač sa skrivenim zlatnikom, a srećik sa osmehom je iz Beograda. Tajni glas javlja za gostovanje kom nikako ne mogu prisustvovati, uostalom poziva nije ni bilo kao već stotinu puta ranije, a navika je velika stvar za iskajavanje slabosti.

Stvaranje u stradanju sve više pušta svoj glas, onako sa leve strane, zuji…sa desne još uvek ni note…ona samo vidi, ne govori…

Ja trebam popravit naočale, jer negde smo se ispustile.

Slutim da smo izigrani. Ostali bez jezika sa zlatnikom u zagrljaju, bez poverenja sa osmehom, bez prepoznate ljubavi sa glumcima najbolje Akademije – životom. 

Sastanak, kom ostaje da menja svet i neostvarene do svoje ostvarljivosti preko svih kojima je ostvarljivost potreba u postojanju. Moguća je i kompezacija, ukoliko ista nije prepoznata u bitisanju. Šta god, samo daj potrebno.

Usluge. O, koliko je muzike poslednjih dana u vazduhu. Nigde niko tako sjajno, zajedno, originalno.

Ostaćemo veliki jer nikada nismo bili njen deo.

Prošlo ćemo pamtiti po lepim poznanstvima sa velikim.

Grehovi ne postoje ukoliko ih ne osećamo, šapnula mi je.

Dovoljno je da mislimo na oprost i možemo dalje gaziti. A šta ako greh pretočimo u reč, da li će oprost onda stići na adresu prozora? Može li oprost kucati na pokajnikova vrata, može li se čuti bez želje, a šta ako je unutra velika gužva i nema se vremena za …

Prozor je ipak bolje rešenje.

Kroz njega stalno možeš viriti kao bojažljivi Mefisto. I eto greh i oprost zajedno, uz mozaik boje crne i bele boje.

Pamtimo prošlo i po tome što mu ne damo da ode iz straha da ćemo zaboraviti.

Nema straha, jer sve je samo projekcija sopstvenih strahova koji su dakako opravdani jer će tek doći. To je ono što nas nikako neće izneveriti, ukoliko žudimo onda i želimo, onda će i doći. Naravno.

Zasada ostajem sa grehom, ovako prepodobno presolućena oprostima, smišljeno zatvorena u peti svet od tvog, sa ove strane prozora, još uvek čupajući tvoja pera koja ne daju mi da poletim.

Taj moćni život uz strah.

Mozda sam ih najviše volela upravo zbog nemogućnosti sporazuma. Sa strahom nema dogovora. On živi uvučen u dušu čoveka i lagano ga izjeda. I ceo život postane licemerna zaprega koju vučeš na leđima ne priznajući lični poraz. Status, uspeh, moć tu su slaba kompenzacija sreće.

I jos, jednom kada strah zavlada I to mu dopustiš gubiš kontrolu nad svojim pravim ja i postaješ kompletna slika iluzije. Ne mogu reći da slika nije uspešna u okruženju koje kompenzuje svoje promašaje.

Ali gde se izgubila tačnost za kojom težiš?

Ili je priča uvek I samo to – priča. 

Vredno sam radila i znam da treba da okreneš glavu od mene, toliko mi bar duguješ, reče komšinica i nestane iza poluotvorenog prozora skrivena iza zavese lila boje prošarane zlatnim.

Ili boja beše ciklama…  

                                                                                                                                                januar 2002. 

Da bi se mogli namerno sresti                        

rastaćemo se uz smešak,

kao što smo se slučajno sreli

tragajući za utočištem slobode.

I više nije strašno,

i nije pomoglo

što htedoh da te kaznim prezirom

u jednom delu duše.

Moram te sanjati

sve dok u mojoj duši ima toliko žara

i moj gospodar ne postane mi sluga.

  7h alkohol zverski salutira

u česticama prašine strah – nikako da ode.

Saznajem kako isterati svo dobro iz čoveka. 

7:15h mrak se zadržao u očima

mehurići ustajale krvi teraju na ćutnju.

Nečujno smo skliznuli u dan – zajedno. 

14h praznina lica me prati.

Danas još više ćutimo

još više smo mrtvi

naš život je postao čista bubrežna kolika.

Nismo se desili u određeno vreme. 

18h uokvirila sam oči crnim

i stavila senku boje sunca,

ti si stavio crnu kravatu

i minđušu boje neba.

19h pred ogledalom smo namestili osmeh

koji prikriva kvarne zube,

brižno se zagrlili

i nečujno skliznuli u noć – zajedno.

“Drugog dana toga sna

izašlo je sunce toliko crno

da su i slepi

gledali dvostruki mrak.”

Moliš li se?                                 

Za nas grešne,

obasjane,

za nas sa srcima krvavim,

za “nevernike” Meduzine

koji u ime slobode gazimo

i ržemo jedni na druge.

Za licemere gordog čela

iz kojih slava niče.

Da li nam praštaš?

Kao što sebi i drugima

nikada nisi.

Voli me!

- viknula bih,

a glas mi je nečujan,

ni ime tajne koju imam

više ne znam. 

Čuješ li?

Na jedno lice

kao dve suze noć pada.

I kada zvezde razliju nebo

i kiše stope asfalt

pobediću uspehe,

i hodajuće strahove

i sve pretke koji nikada nisu otišli.

Nebirana reč,

jednostavno biva,

kao prijatelj,

kao ljubav,

kao produžetak produžetkom obavijen.

Jutra ista budiš,

a jesen se polako udaljila

i neka nova buđenja

samo iritira stari osećaj. 

Shvatićeš, da to je ipak bio privid

i samo miris podsetiće žudnju

da je bila tu

radost nedeljiva.

Podignut iz blata, svojim umom

KRALJ je seo na presto da vlada:

i tako odozgo, gordo, neuhvatljivo srce

žudi za toplinom. 

Lagani dodir po dirkama

izgužvani odrazi od sapunice

prigušeno svetlo

dva velika oka

kuda? 

Duša ranjena strelom krvari

dozvoli joj čisto buđenje

sa mirisom mleka ostroškog

udahni promrzao vazduh natopljen čežnjom

i veruj. 

I imam sve, a nemam ništa.

I okrenut sebi branim se slane vode

bahato otresam tebe

ne bi li uspeo ponovo stati

i pretvoriti se u sreću.

Razlika

Kao svom Sinu

dao ti je

da nikada ne spoznaš

sreću Njegovog dara

i tugu kada ga izgubiš. 

kroz 

To beše jedne noći

kao što jutra jednog oživeo si hleb

kog sam se odrekla,

lakše nego života u meni.

Sebi sam zadala poslednju bol

i previše ponosa da kažem

za život

koji sam osudila na ponovni pokušaj 

priznanje 

Te noći reku je ispilo dno.

Od tada breme slobode

i nasmešeno lice ludila nosim

jer kukavica sam

od kada videh kako ćutiš

i puštaš me da ga prisilim na smešak.

Tugu kad izgubiš i sreću Njegovog dara

dao ti je kao svom Sinu

da nikada ne spoznaš.

Video si me kako ćutim

i ćutao si o istom,

i kako se bojim

što nikada ne dadoh ime

njemu koji je bio bliži od svih.

Nećeš naći tugu

neko drugi kroz zid i vreme

s one strane ogledala biće. 

Sve dalje preliva daljina pretnje zaslepljene,

doziva strah isprskan tintom

zarobljen iza neba. 

Jedina vrelina kraj daha tapka u daljinu

gde beše početak.

I grli tužno.  Kroz zid i vreme

s one strane ogledala biće neko drugi,

jer 

Ne dam da sasvim ostariš!

        Tamo gde je nekada bila škola, sada se nalazi, slična onoj iz sna, svetla špilja. Sekli smo kosu i palili je nad ugarcima.

Oko nas je bilo sivo.

Klonuli ljudi sedeli su na kamenim krevetima, a ono što je ostalo od nas, danonoćno je bilo u potrazi za pacovima i smežuralim slepim miševima. Moj boravak u ovoj svetini odavno je prevalio sedam dana i bi mi žao što ne upoznah više brojki. Jedino merilo prolaznosti, naučenog vremena, bila je crvena koje više nije bilo na mojoj kosi.

Još uvek nisam nikog poznavala, a sećanje na ljude nekad, me je gonilo da tragam.

Dece u ovoj masi nije bilo.

Nagonski, lečili smo pljuvačkom posekotine i rane, uvek sedeli u krugu oko plamena koji je pravljen od kostiju životinja ili nekog umrlog.

Uvek ćuteći, ukrštali smo se i gubili u bojama koje je vatra mešala, a bila je plavo – ljubičasta, sa sećanjem da je bila crvenija, čak toplija.

Tako smo provodili noći, uokvireni crnim.

Navučene maske vremenom su nam srasle za lice i više ni jedni druge nismo pitali da li su odbačene ili stečene. Da su nam ranije misli strujale od maske do maske kao sada, nemam tačan podatak.

Prevazišli smo jedni druge, sve prijatelje i sebe. Kada bih više znala, snagom bih potrla svo drugo mahnito brzanje, ali verovatno je potreban naročit sticaj zvezda kada svest treba da dodje na svet, jer ta  svest je čudesna.

Mislila sam da me samo
mali strahovi parališu, iako je vreme koje će doći pokazalo suprotno.Zapaljeno zlato, ljudi su okupljeni u gomilama, na nekadašnjem putu do škole, izlivali i pravili put. Volela sam ta kasna popodneva, u vazduhu se osećao miris cveća, a činilo se da čovek ima kožu boje Boga. Bili smo konstantno gladni.Nismo imali pravo da pitamo i zahtevamo, jer nije bilo nikoga ko bi nam dato oduzeo. Bili smo konstantno gladni i snažno zaokupljeni potragom za hranom, ali nikada dovoljno siti, da krenemo mislima dalje od zapaljenog zlata. Možda su nam umovi bili bolesni? Ali, kako će bolestan um prepoznati da je bolestan? Snovi su pena, dopire misao do mene, ali sećam se da bili smo konstantno gladni, i otuda nismo ni pitali ni zahtevali, nije bilo nikoga. Bili smo gladni ljubavi, jer ova svetina je nije ponela sa sobom, a zaboravili smo dovesti tvorca.