Multikulturalnost i tranzicija

Etničke i kulturne različitosti – prednost ili otežavajuća okolnost?  

   Odavno smo prihvatili nametnutu nam krivicu i potražili izlaz u odustajanju od identiteta i težnji da budemo neko drugi. Lokalitet nam je takav, geografski neodvojivi od Evrope, pripadamo Balkanu, a Balkan je krvav i brdovit, teško prohodan. Balkan je istorija, tradicija i snaga. Kulturno je konstruisan tako da stalno izaziva, boli, inspiriše, iritira, zbunjuje. Kao takav neizbežan, a kao pridev – balkanski – sušta suprotnost onom što označava evropskim. Ta, “unutrašnja drugost”, je vremenom postala zgodna za apsorbovanje mnoštva ideoloških, kulturnih i političkih frustracija nastalih iz tenzija u društvima izvan Balkana. Zgodna zamena za emocionalno pražnjenje: Zapad je oslobodjen optužbi za rasizam, kolonijalizam, evrocentrizam i hrišćansku netrpeljivost prema islamu, oprobao “civilizatorsku misiju” (koju je svojevremeno, prilikom aneksije Bosne i Hercegovine, navodno, sprovodila Austro – Ugarska), zatim, “Novi evropski poredak” (geslo Hitlerove Nemačke) i, konačno, danas, “Novi svetski poredak”. Sve s porukom da ono što je drugačije, ono što je prepoznato i potvrdjeno kao “drugo”, mora biti iskorenjeno, izmenjeno ili integrisano. Jer, Balkanci su belci, žive u Evropi, uglavnom su hrišćani, pa se zato projektovanjem sopstvenih frustracija na njih mogu zaobići uobičajene rasno ili verski obojene insinuacije.

Srbija je prva zemlja koja je iskusila intervenciju NATO snaga, navodno, zbog kršenja ljudskih prava. Iako je problem prava Albanaca rešen dolaskom medjunarodnih snaga na Kosovo, Srbija je donedavno ostala pod medjunarodnim sankcijama, u potpunoj izolaciji. U medjuvremenu, postavljen joj je novi ultimatum: mora postati demokratska zemlja, odnosno, mora smeniti predsednika Miloševića. Opravdanje za ovakve zahteve je utemeljeno u korelaciji izmedju demokratije i stabilnosti: dok se Srbija ne demokratizuje, ona će biti stalna pretnja miru i stabilnosti u jugoistočnoj Evropi.

Dok je pritisak na Srbiju imao ograničen uticaj na moguću pobedu demokratskih snaga, unutrašnje okolnosti su, realno, tome išle na ruku. Potpuno okretanje problemu unutrašnje slobode, je postalo moguće, jer se Srbija oslobodila rešavanja nacionalnog pitanja. Ona je u borbi za “Veliku Srbiju” poražena, naročito posle gubitka Kosova, ne samo vojno nego i moralno. Ta činjenica prodrla je u svest ljudi, pa se kao eventualna šansa otvorio zaokret ka demokratiji. Demokratija će rešiti sve, ponavljali smo, danas sve manje uvereni u ono što govorimo. I dalje je ostao da tišti problem kako uspostaviti vezu izmedju demokratije i nacije, odnosno kako privesti demokratiji nacije koje se, tradicionalno, folklorno ili stvarno, mrze? Proces modernizacije, jednostavno, ne može da otpočne, jer ljudi ne prestaju da se mobilišu na osnovu svojih etnokulturnih veza, niti su demokratska prava i institucije stvarno uspostavljeni, niti dostupni svim gradjanima. Medjutim, demokratski procesi koje smo mogli da pratimo u nekim post–komunističkim zemljama pokazali su da njima nisu automatski pravedno uskladjene etničke i kulturne različitosti. Problem etničkih razlika zahteva stalnu pažnju, a multikulturalnost kao poredak koji je relativno skoro stupio na javnu scenu, u političkom smislu, posmatra se kao nešto što i nije tako dobro.  

Ako kao definiciju multikulturalnosti podrazumevamo prisustvo više kultura na jednom prostoru, nameće se pitanje u kakvom su odnosu te kulture, s obzirom da uvek postoji grupacija brojnija od onih “drugih”. Kritikujući multikulturalnost, ekstremna desnica, kao potvrdu svog stava, za primer uzima bivšu SFRJ sugerišući kako je Broz, stalnim posvećivanjem pažnje različitostima i njihovoj ravnoteži, dobio samo raspad države, a ne utvrdjenu stabilnost u multikulturnoj zemlji. Taj površinski primer koji ekstremna desnica eksploatiše, ipak, funkcioniše. U godinama raspada SFRJ, partijska disciplina, koja nije uključena u kritiku, a koja se mešala sa kulturom, je nestala, a vodilja za dosezanje etnokulturne pravde je i dalje pod upitnikom.

Ako multikulturalnost shvatimo kao sistem nametanja, onda je ona, neizbežno, podložna kritici. Medjutim, ako je shvatimo kao pravo da sve kulture imaju svoj glas koji je moguće čuti, onda nam je multikulturalnost preko potrebna.

Geostrateški, Srbija (i Jugoslavije) je na Balkanu, a ovaj je opasno blizu uredjenom evropskom Zapadu, odnosno, njegovo je središte i raskrsnica. Stoga su obnovljeni pokušaji stabilizacije ovog regiona, kako na planu unutrašnje politike, tako i na popravljanju njenog medjunarodnog položaja. 

Isporučen nam je “poziv na uspostavljanje” milenijumima duge kulture, koja je kao takva umnogome doprinela duhu zapadnog čoveka. Područje Balkana opredelilo se za evropsku ideju i evropske vrednosti (ili one za njega). Regionu je potrebna normalizacija odnosa, a Evropski pokret, kao organizacija koja pravi mrežu kroz grupe civilnog društva, može da učestvuje. Polazeći od stava da uspešan region Balkana treba da bude miran, demokratski i stabilan, preko stava da do toga neće doći dokle god u regionu postoje sukobi i nasilje, dolazimo do činjenice da budućnost Balkana ipak zavisi od nas samih. Osnova svih stavova je da gradjanima bude omogućeno izražavanje svoje vere i želja, tako da oni sami mogu definisati politička rešenja koja bi omogućila mirni, ali stvarni napredak.

Promene koje su nastupile u Srbiji označavaju razvoj u pravcu stabilizacije celog regiona, medjutim samom demokratijom nisu uklonjeni i ne tako dobri odnosi sa susedima, kako novim tako i starim. Miloševićeva Srbija ostaće upamćena i po prilično zategnutim odnosima sa susednim državama, stoga, gradjenje poverenja treba da bude na vrhu liste prioriteta. Ostvarenje tog cilja zahteva izuzetne napore. Treba sagledati i ukloniti bolne, još sveže ožiljke ostale od  ratovanja i agresivnog nacionalizma. A zatim, pronaći korene koji su doveli do rušilačke politike i otudjivanja. Nova Srbija (i Jugoslavija) trebalo bi da pokaže da se unutrašnji problemi mogu rašavati na konstruktivan, demokratski, nenasilan način, uz razumevanje, poštovanje i uvažavanje drugih.

Dakle, ako se napori demokratskih gradjanskih snaga i medjunarodne zajednice artikulišu u skladu sa jasnim ciljem, a to je integracija Srbije, Balkana u Evropu, moguć je – i izvestan -  napredak. Pomoć koja nam je obećana, može biti uslovljena poštovanjem ljudskih prava pojedinaca, umesto da se, proizvoljno, povezuje sa položajem manjina. A i to samo ako postoji realna opasnost da eventualna kriza, u kojoj su manjine jedna od strana, dobije strateški značaj. Osnovna ljudska prava su, prevashodno, prava pojedinca. Tu činjenicu ne sme da zamagli nikakav klasni ili nacionalni interes. Zemlje našeg regiona uglavnom imaju zanemarljivu gradjansku tradiciju, što znači da postoji potreba za dugoročnim projektima, ali i za velikim strpljenjem.

Crkve bi, takodje, mogle da odigraju važnu ulogu u nevladinom sektoru. Jedini problem je što ni one nisu ostale imune na ambiciju da se aktivno uključe u politički život. Delom, zato što one sebe shvataju kao nacionalne organe, ali  i zbog etničkog nacionalizma samog sveštenstva. Ono što nam ostaje kao ogromna prepreka za rešavanje svake krize je, poznato definisanje nacionalnog interesa na štetu suseda i sanjarenje o “velikim” državama, kao i ubedjenje da veće teritorije garantuju bezbednost. Dok se te zablude ne prevazidju, nemoguće je uspostavljanje istinski dobrosusedskih odnosa.

A ukoliko želja za saradnjom i integracijom ne bude dovoljno transparentna, još dugo ćemo biti “zemlja seljaka na brdovitom Balkanu”.

u Novom Sadu, Juni 2002. godine