Jevrejska 
Ponovo se dešavam na veče Badnje.
I u ovoj noći, prozor sa koga lutam, gleda kupolu ukrašenom mozaikom boje bele. Sinagoga…
Komšinica mi po prvi put dala obećanjenje da popravit ćemo “naočale” brže bolje, shodno momentu.
Sinoć je goreo grad, onako kako pravom srpstvu dolikuje. Delili su i veliki kolač sa skrivenim zlatnikom, a srećik sa osmehom je iz Beograda. Tajni glas javlja za gostovanje kom nikako ne mogu prisustvovati, uostalom poziva nije ni bilo kao već stotinu puta ranije, a navika je velika stvar za iskajavanje slabosti.
Stvaranje u stradanju sve više pušta svoj glas, onako sa leve strane, zuji…sa desne još uvek ni note…ona samo vidi, ne govori…
Ja trebam popravit naočale, jer negde smo se ispustile.
Slutim da smo izigrani. Ostali bez jezika sa zlatnikom u zagrljaju, bez poverenja sa osmehom, bez prepoznate ljubavi sa glumcima najbolje Akademije – životom.
Sastanak, kom ostaje da menja svet i neostvarene do svoje ostvarljivosti preko svih kojima je ostvarljivost potreba u postojanju. Moguća je i kompezacija, ukoliko ista nije prepoznata u bitisanju. Šta god, samo daj potrebno.
Usluge. O, koliko je muzike poslednjih dana u vazduhu. Nigde niko tako sjajno, zajedno, originalno.
Ostaćemo veliki jer nikada nismo bili njen deo.
Prošlo ćemo pamtiti po lepim poznanstvima sa velikim.
Grehovi ne postoje ukoliko ih ne osećamo, šapnula mi je.
Dovoljno je da mislimo na oprost i možemo dalje gaziti. A šta ako greh pretočimo u reč, da li će oprost onda stići na adresu prozora? Može li oprost kucati na pokajnikova vrata, može li se čuti bez želje, a šta ako je unutra velika gužva i nema se vremena za …
Prozor je ipak bolje rešenje.
Kroz njega stalno možeš viriti kao bojažljivi Mefisto. I eto greh i oprost zajedno, uz mozaik boje crne i bele boje.
Pamtimo prošlo i po tome što mu ne damo da ode iz straha da ćemo zaboraviti.
Nema straha, jer sve je samo projekcija sopstvenih strahova koji su dakako opravdani jer će tek doći. To je ono što nas nikako neće izneveriti, ukoliko žudimo onda i želimo, onda će i doći. Naravno.
Zasada ostajem sa grehom, ovako prepodobno presolućena oprostima, smišljeno zatvorena u peti svet od tvog, sa ove strane prozora, još uvek čupajući tvoja pera koja ne daju mi da poletim.
Taj moćni život uz strah.
Mozda sam ih najviše volela upravo zbog nemogućnosti sporazuma. Sa strahom nema dogovora. On živi uvučen u dušu čoveka i lagano ga izjeda. I ceo život postane licemerna zaprega koju vučeš na leđima ne priznajući lični poraz. Status, uspeh, moć tu su slaba kompenzacija sreće.
I jos, jednom kada strah zavlada I to mu dopustiš gubiš kontrolu nad svojim pravim ja i postaješ kompletna slika iluzije. Ne mogu reći da slika nije uspešna u okruženju koje kompenzuje svoje promašaje.
Ali gde se izgubila tačnost za kojom težiš?
Ili je priča uvek I samo to – priča.
Vredno sam radila i znam da treba da okreneš glavu od mene, toliko mi bar duguješ, reče komšinica i nestane iza poluotvorenog prozora skrivena iza zavese lila boje prošarane zlatnim.
Ili boja beše ciklama…
januar 2002.
